Vida je slepa seniorka pronađena nepomična pored puta, iscrpljena i u veoma teškom zdravstvenom stanju. Pod brigom Venture prošla je mesece operacija, terapija i oporavka, a sada živi mirno, sigurno i dostojanstveno.

Kada smo prvi put prišli Vidi, delovalo je kao da pred nama leži pas koji je odavno prestao da očekuje pomoć.

Nepomično telo na prašnjavom delu puta, potpuno slepa stara ženka i tišina oko nje govorili su više od bilo kakvih reči. Ljudi iz okolnih kuća govorili su da je danima bila na istom mestu. Ležala je sama, iscrpljena i gotovo neprimetna za svet koji je prolazio pored nje.

Po svemu što smo zatekli, verujemo da je Vida nekada bila nečiji pas. Upravo zato njena priča još više boli, jer sve ukazuje na to da je u seniorskim danima, slepa, nepokretna i teško bolesna, ostavljena na milost i nemilost ulici umesto da dobije pomoć, lečenje i sigurnost koju je zaslužila.

A kada smo joj prišli bliže, postalo je jasno koliko je njeno stanje zapravo teško.

Miris truleži, zapuštenosti i tela iscrpljenog godinama patnje osetio se istog trenutka. Nije mogla da ustane. Nije mogla ni da se kreće, ne samo zbog iscrpljenosti, već i zbog godina zanemarivanja i dlake koja je na njenom telu bila toliko ućebana, prljava i skamenjena da joj je doslovno sputavala pokrete. Bila je iscrpljena do granice izdržljivosti, a stanje u kom se nalazila pokazivalo je da godinama nije imala ni negu ni pomoć koja joj je bila neophodna.

U tom trenutku nije postojalo pitanje koliko će njeno spasavanje biti teško.

Znali smo samo da ne smemo da je ostavimo tu gde jeste.

Kada je stigla u veterinarsku ordinaciju, postalo je jasno da je njeno stanje još ozbiljnije nego što smo mogli da pretpostavimo.

Njeno telo bilo je zarobljeno ispod ogromnih slojeva ućebane dlake, blata i rana. Dlaka oko nogu bila je toliko srasla i stvrdnuta da su pojedini delovi tela izgledali kao da su zarobljeni ispod oklopa koji je godinama nosila na sebi. Nije moglo ni veni da se priđe kako bi joj bile urađene osnovne analize.

Skidanje te dlake trajalo je satima.

Veterinari su bili zatečeni njenim stanjem. Dok su pažljivo uklanjali sloj po sloj svega što se godinama taložilo na njenom telu, rekli su da su videli mnogo teških slučajeva, ali da ovakvo stanje još nisu imali pred sobom.

A onda je postalo jasno koliko dugo je njeno telo nosilo bol.

Ogroman tumor u predelu vagine, tumori na mlečnim žlezdama, ciste i ozbiljne promene po organizmu pokazivali su koliko dugo je njeno telo nosilo teret zanemarivanja i života bez ikakve nege.

Tada je počela jedna od najtežih i najdužih borbi koje smo vodili. Zbog njenog iscrpljenog organizma ništa nije moglo brzo niti odjednom. Mesecima su se smenjivali operacije, terapije, analize, kontrole i postepene stabilizacije organizma kako bi uopšte dobila priliku za mirniji i dostojanstveniji život.

U različitim fazama oporavka uklonjeni su veliki vaginalni tumor, tumori na mlečnim žlezdama kroz obostrane mastiektomije, urađena sterilizacija, sređivanje zuba i niz dodatnih intervencija neophodnih za njen oporavak.

Zbog celokupnog zdravstvenog stanja, Vida je od početka zahtevala posebno prilagođenu negu. Uvedena joj je medicinska hrana, suplementi, redovne kontrole i pažljivo praćenje organizma, kako bi njeno telo imalo što bolju podršku tokom oporavka.

Kada je bila dovoljno stabilna, odveli smo je i na detaljne oftalmološke preglede. Tada je potvrđeno ono što smo od prvog dana naslućivali: Vida je potpuno slepa. Od tada dobija stalnu terapiju za oči, uz svakodnevnu negu koja joj pomaže da živi mirno, sigurno i bez dodatne patnje.

Tokom oporavka nakon poslednje velike operacije i mastiektomije, veliku pomoć u zarastanju rana i svakodnevnom oporavku pružala joj je i Bioptron lampa, donacija kompanije Zepter, koja je i danas deo njene rutine i podrške u seniorskim godinama.

Ali paralelno sa oporavkom njenog tela, počela je da se menja i njena svakodnevica.

Uprkos godinama bola i zanemarivanja, polako je počela da reaguje na glasove, dodir i sigurnost koju je prvi put dobila. Naučila je da prepoznaje naše korake, naše glasove i rutinu koju smo joj svakodnevno gradili. Počela je mirno da spava, da se opušta tokom maženja i da polako spušta gard koji je godinama gradila kroz strah i preživljavanje.

I upravo tada postalo je jasno koliko je u njoj, uprkos svemu, ostalo života.

Sada je gotovo nemoguće povezati Vidu koja spokojno spava u svom krevetiću sa slikom psa kog smo pronašli pored puta.

Vida ima svoj kutak doma, svoju rutinu i sigurnost koju svakodnevno oseća oko sebe.

Kada je izvedemo napolje, često ostane još malo da stoji okrenuta suncu, potpuno mirna, kao da prvi put u životu ne mora da strahuje šta dolazi sledeće. Ne žuri. Ne pokušava da pobegne. Kao da zna da je konačno stigla na mesto gde je sigurna.

Iako potpuno slepa, naučila je napamet prostor u kom živi, prepoznaje naše glasove, korake i dodir ruke koja joj prilazi mirno. Zna kada je vreme za obrok, negu, izlazak i odmor. Pruži šapu, nasloni glavu i spokojno zaspi čim oseti poznatu blizinu.

Vida je sada radosna seniorka. Njen repić često zaigra čim čuje naše glasove, čim oseti poznat dodir ili shvati da sledi njena rutina. U tim trenucima jasno vidimo da sve što smo prošli sa njom nije bila samo borba da iza sebe ostavi ono što je preživela, već borba za život koji danas zaista živi.

Kada pogledamo Vidu, znamo da se nismo borili samo da preživi.

Borili smo se da poslednje godine njenog života budu ispunjene mirom, dostojanstvom, pažnjom i ljubavlju koju verovatno nikada ranije nije imala.

Sve što je došlo između trenutka kada smo je pronašli pored puta i ovog trenutka, svaka operacija, svaka terapija, svaki pregled, svaki strah, svaka neprospavana noć i svaki trenutak neizvesnosti, ima smisao kada vidimo seniorku koja konačno mirno spava.

Ne možemo joj vratiti godine koje su joj oduzete. Ne možemo promeniti ono što je preživela.

Ali možemo učiniti da ostatak njenog života bude život ispunjen mirom, sigurnošću i negom.

Jednim delom se i dalje nadamo da za Vidu postoji dom. Dom koji bi morao da bude strpljiv, tih, siguran i posvećen baš onoliko koliko je njoj potrebno. Znamo da su šanse za takav dom veoma male, skoro nemoguće, ali nada u nama i dalje postoji. A čak i ako se to ne dogodi, Vida u Venturi ima svoje mesto, svoju sigurnost i ljude koji od nje neće odustati.

Briga o njoj za nas nikada nije bila teret, već čast da budemo uz biće koje je svet gotovo zaboravio, a koje nas je uprkos svemu naučilo koliko nežnosti, poverenja i života može ostati i u srcu koje je godinama bilo povređivano.

Vida možda ne vidi svet oko sebe, ali po prvi put u životu živi u svetu u kome je sigurna.

Pomoć za Vidu i dalje nam je potrebna. Svaka donacija pomaže da nastavimo da joj obezbeđujemo negu, terapije, hranu, kontrole i miran život koji zaslužuje.