Ovo je jedna od osetljivijih tema koju smo odlučili da obradimo među prvim edukativnim tekstovima na našem sajtu, jer se sa njom u praksi veoma često susrećemo kroz razgovore sa ljudima koji apliciraju za udomljavanje životinja koje smo spasili.

Važno nam je da od samog početka napravimo jasnu razliku.

Ovaj tekst nije usmeren na porodice prema kojima imamo duboko poštovanje zbog razvijene empatije prema životinjama, jasne svesti o odgovornom vlasništvu i načina na koji svoju decu od malena uče nežnosti, poštovanju i ljubavi prema svim živim bićima.

Takve porodice razumeju da psi i mačke nisu igračke, već živa bića i članovi porodice za koje odrasli ljudi snose punu odgovornost.

Tema ovog teksta su drugačije situacije: ljudi koji žele da uzmu životinju prvenstveno zbog trenutnog zadovoljstva deteta, želje za igrom ili ugađanja detetu, bez jasne svesti o tome šta znači biti odgovoran vlasnik.

Jedna od rečenica koja kod nas odmah izaziva ozbiljnu zabrinutost jeste: „Zdravo, hoću da udomim psa za dete”, „Moje dete voli da se igra sa životinjama, pa želimo da mu uzmemo psa”, „Hoćemo macu da dete ima sa kim da se igra” ili „Udomili bismo štene ili mače kao poklon detetu”.

Psi i mačke nisu sredstvo za zabavu, poklon, prolazna faza niti način da dete bude srećno nekoliko dana. To su živa bića sa emocijama, stresom, potrebama, granicama i odgovornošću koja traje godinama.

Vrlo često iza takvih rečenica stoji idealizovana slika malog šteneta ili mačeta, igre, zagrljaja, fotografija i početnog oduševljenja. Međutim, život sa životinjom ne sastoji se samo od lepih trenutaka.

Životinja zahteva svakodnevnu brigu, vreme, finansijsku stabilnost, veterinarsku negu, vaspitavanje, socijalizaciju, strpljenje, prilagođavanje, organizaciju života i odgovornost koja traje tokom celog njenog života.

Upravo zbog toga dete ne može biti vlasnik životinje. Dete može voleti životinju, učiti empatiji i učestvovati u brizi, ali isključivo uz prisustvo i odgovornost odraslih ljudi.

U našem udruženju postoji jasno pravilo: osoba mlađa od 21 godine ne može biti vlasnik životinje. Roditelji ili staratelji moraju biti nosioci odgovornosti — i zakonski i suštinski. Tek kada mlada osoba dostigne dovoljnu zrelost i sposobnost da samostalno brine o životinji, vlasništvo može biti preneto.

To pravilo ne postoji zato što potcenjujemo mlade ljude, već zato što smo u praksi previše puta prepoznali rizične situacije.

Kada štene poraste, kada mače više nije malo i kada početno oduševljenje zamene svakodnevne obaveze, mnogi ljudi tek tada shvate koliko životinja zahteva vremena, energije, novca i odgovornosti. A posledice takvih odluka gotovo uvek snosi upravo životinja.

Posebno ozbiljan problem predstavljaju situacije u kojima roditelji dozvoljavaju maloj deci da samostalno šetaju pse, iako dete ne može predvideti niti kontrolisati mnoge situacije koje se mogu dogoditi napolju — iznenadni sukob pasa, pas bez povoca, jak trzaj, bekstvo psa, paniku, saobraćaj ili druge nepredviđene okolnosti.

U takvim situacijama nisu ugroženi samo drugi ljudi i životinja, već i samo dete.

Međutim, ozbiljni problemi veoma često nastaju i u odnosu između dece i mačaka ili pasa unutar samog doma, naročito kada odrasli ljudi ne nauče dete kako da pravilno pristupa životinji i poštuje njene granice.

Mala deca često nesvesno vuku životinju, grle je prejako, uznemiravaju dok spava, diraju dok jede, jure je, viču ili ignorišu znakove nelagodnosti i straha.

Kada pas zareži ili mačka ogrebe dete, veoma često se krivica automatski prebacuje na životinju, iako je problem zapravo nastao zato što odrasli nisu na vreme postavili granice i naučili dete kako da pravilno komunicira sa živim bićem.

Pas ili mačka tada ne postaju „zli”. Najčešće pokušavaju da se sklone ili odbrane od situacije koju doživljavaju kao stresnu, neprijatnu ili zastrašujuću.

Zato je odgovornost odraslih ljudi da istovremeno zaštite i dete i životinju. Odnos između dece i životinja mora biti pažljivo vođen, nadziran i zasnovan na učenju poštovanja, granica i odgovornosti.

Ako neko traži životinju prvenstveno zato da bi dete „imalo sa kim da se igra”, onda se životinja ne posmatra kao živo biće, već kao sredstvo za trenutno zadovoljstvo. A životinja nikada ne sme biti svedena na ulogu igračke.

Odgovorno udomljavanje podrazumeva mnogo više od želje za slatkim štenetom ili mačetom. Podrazumeva ozbiljno promišljanje da li su odrasli ljudi zaista spremni da godinama brinu o toj životinji, da li razumeju njene potrebe, da li imaju stabilnost, vreme, finansijsku mogućnost i svest o tome koliko odgovornost prema životinji traje.

Podrazumeva i pitanje da li dete odrasta uz učenje empatije i poštovanja živog bića ili se životinja posmatra kao sredstvo za trenutno zadovoljstvo i zabavu.

Prava ljubav prema životinjama ne pokazuje se impulsivnim uzimanjem ljubimca. Pokazuje se odgovornošću, zrelošću, doslednošću i spremnošću da se o tom biću brine tokom celog njegovog života.

Za više edukativnih sadržaja o odgovornom vlasništvu i dobrobiti životinja, pratite naš edukativni Instagram profil @ventura_edu.rs.