Vida i Danka pronađene su pored torbe ispred ulaza jedne zgrade, zarobljene u skamenjenim slojevima dlake i posledicama dugog zanemarivanja. Pod brigom Venture prošle su spasavanje, lečenje i oporavak, a danas žive sigurno, mirno i voljeno u svom domu.

Kada su ostavljene pored torbe ispred ulaza jedne zgrade, više nisu ličile na pse.

Dve sitne sestrice bile su zarobljene u skamenjenim slojevima dlake natopljene urinom i izmetom. Koža nije disala, svaki dodir izazivao je bol, a smrad amonijaka parao je pluća svima koji su im prišli. Uplašene, iscrpljene i gotovo nevidljive ispod slojeva prljavštine, stajale su pored torbe u koju ih je neko ostavio nakon godina zanemarivanja.

Njihova tela nosila su tragove života u kome nisu postojali nega, sigurnost ni dostojanstvo. Sve na njima govorilo je da su dugo trpele, da su godinama bile prepuštene bolu, prljavštini i potpunoj nebrizi, bez ičega što bi makar podsećalo na život kakav jedno živo biće zaslužuje.

Stanari zgrade već su pretili da će pozvati zoohigijenu da ih ukloni.

Ali jedna naša udomiteljka, koja živi u toj zgradi, odmah nas je pozvala i rekla da moramo hitno doći. Nije bilo vremena za čekanje. Krenuli smo po njih znajući da ih ne možemo ostaviti tamo gde jesu, iako smo u tom trenutku već imali veliki broj životinja pod svojom brigom i realno nismo bili u situaciji da preuzmemo još dva zahtevna slučaja. Ipak, nije postojala mogućnost da ih ostavimo pored te zgrade i prepustimo daljoj surovoj sudbini.

Od trenutka kada su stigle kod veterinara, počela je višesatna borba da ponovo prodišu.

Zvuk mašinice i makaza parao je tišinu ambulante dok su veterinari pažljivo skidali sloj po sloj ućebane dlake koja ih je godinama stezala poput oklopa. Šest ruku bilo je neprestano oko njih. Satima, bez pauze, svi su radili sa samo jednim ciljem, da ova dva mala bića konačno osete olakšanje.

Sa svakim isečenim slojem dlake postajalo je jasnije koliko dugo su živele u stanju koje nijedna životinja ne bi smela da doživi.

Skidanje skamenjene dlake bilo je toliko bolno da su morale da budu uvedene u blagu sedaciju kako bi veterinari uopšte mogli da ih oslobode slojeva ućebane dlake koji su ih godinama stezali i gušili.

Ispod svega što ih je gušilo pojavila su se krhka tela, mršava, zakržljala i gotovo nestvarna u svojoj nemoći. Kosti su se osećale pod prstima, pršljen po pršljen, a njihova mala tela nosila su posledice godina provedenih bez nege, zaštite i mira.

Tada je jedna od veterinarki tiho rekla:

„Kada se probude, pomisliće da su u raju kada prvi put osete olakšanje i shvate da im pomažemo.”

I zaista, prvi put posle ko zna koliko vremena mogle su da dišu bez tereta koji ih je godinama stezao.

Ali tada je tek počelo da se otkriva koliko je stanje jedne od njih ozbiljno.

Dok su se polako oporavljale od prvih intervencija, analize i detaljna dijagnostika pokazale su zastrašujuću sliku. U telu teškom svega tri kilograma nalazio se kamen u mokraćnoj bešici veličine prepeličjeg jajeta.

Toliki kamen u telu tako malog psa bio je dokaz koliko je dugo živela sa bolom koji ju je iznutra razarao dok je spolja nosila posledice zanemarivanja koje su svi mogli da vide.

Usledila je hitna operacija.

Veterinari su uspeli da joj spasu život. Tokom intervencije uklonjen je kamen koji joj je nanosio ogromne bolove, a istovremeno je obavljena i sterilizacija koja je bila neophodna. Bila je iscrpljena, slaba i umorna, ali živa.

Posle svega što su prošle, počeli su da se pojavljuju prvi mali znaci da se polako vraćaju životu.

Počele su mirnije da spavaju, da jedu sa voljom, da gledaju čoveka bez paničnog straha i da umesto zaklona počnu da traže dodir i blizinu.

Sve vreme bile su privijene jedna uz drugu, kao da samo zajedno umeju da poveruju da je bol konačno počeo da ostaje iza njih. Njihova povezanost bila je ogromna. Posle svega što su preživele, jedna drugoj bile su jedini oslonac koji su poznavale.

Kada je došlo vreme da tražimo dom, znali smo da za njih ne postoji opcija „bilo gde”.

Mnogi ljudi su se javljali. Njihova priča dirnula je ogroman broj ljudi, ali znali smo da za njih dve nije dovoljna emocija trenutka. Bio im je potreban čovek koji će razumeti sve ono što nose iza sebe.

Od prvog dana dali smo im obećanje da ćemo za njih pronaći siguran, miran i dostojanstven život.

Znali smo koliko znače jedna drugoj i koliko bi za njih bilo dragoceno da ostanu zajedno. Istovremeno, bili smo spremni i da ih razdvojimo ukoliko bi to značilo kvalitetniji i sigurniji život za svaku od njih, jer nam je njihova dobrobit bila važnija od slike „savršenog” srećnog kraja.

A onda se pojavila Marijana.

Žena koja nije videla samo dva mala psa, već svu težinu života koji je ostao iza njih.

Iako smo vodili borbu za njihovo spasavanje, lečenje i oporavak, njihov najveći i trajni spas postala je upravo Marijana. Ona im nije pružila samo dom, već život kakav nikada ranije nisu imale.

Otvorila im je svoj dom, ali mnogo važnije od toga, otvorila im je mir, sigurnost i prostor da prvi put zaista počnu da žive. Prilagodila je svoj dom, ritam dana i svakodnevicu njihovim potrebama, strahovima i tempu oporavka, a uz ogromno strpljenje i nežnost pomogla im je da iz života ispunjenog strahom i preživljavanjem pređu u život u kome konačno mogu da se opuste.

Danas Vida i Danka više nisu senke ostavljene pored torbe ispred zgrade.

One mirno spavaju, trče kroz stan, vraćaju se u zagrljaj i žive život koji više nije ispunjen bolom i strahom.

Njihova priča zauvek će ostati jedan od najjasnijih podsetnika zašto Ventura postoji.

Jer pravo spasavanje ne završava se onog trenutka kada životinju sklonite sa mesta patnje. Ono traje kroz svaki pregled, terapiju, neprospavanu noć, svaki trenutak vraćanja poverenja i svaku pažljivo donetu odluku koja toj životinji gradi sigurnost i život dostojan onoga što je oduvek zaslužila.

Život Vide i Danke danas možete pratiti i na njihovoj Instagram stranici: @vidovdanke

Svaka donacija pomaže da još jedna životinja dobije šansu za novi život.